кад би одлазио да збира дохотке богатих окана и да уговара с пургарима и рупницима.

У себи сакриваше да осећа како му је понос ипак увређен и част унижена. Не могаше га у истину развеселити ни јединствен поглед с врхова лепе Врмџе бачен на језерасту раван чак до стења које заклања Соколац и до Превалца северно до њега. Ни сјај очију младе госпође која је рођена у Новом Брду али јој ни сласт приморског градског живота не бејаше туђа, не бејаше овакав какав је он недавно замишљао и у памети се њиме носио. Он је блистао али не и загревао.

Не обнови се ни треће лето а негда силни протовистијар скрсти руке на самртничкој постељи. Бура га не скрши, али га црв под гризе.

Једном је још за то доба ишао господару и свечано се клео у спору једном. Рекоше после да га је та клетва и срушила.

Марина остаде удова у двадесет — првој години, сама без старијих, сама без деце. Свет наче одмах нагађати шта ће сад радити. Једни је слаху на стално станиште у Ново Брдо, други тврђаху да ће отићи у Дубровник, а неки јој прорицаху многа посла око извршења завештања покојног јој господара. Марина је ћутала, трпела и остала у своме градишту.

Прошле су тако пуне две године. Два пута се лугови под градиштем преодеваху листом,