врховник свих ризничара кнежевих — потоњих дана: деспотових — и главар свега блага његова, протовистијар, Бунићев земљак Бан Крајиновић. Забављан честим пословима своје службе и дворбе Лазареву сину у Новом Брду, Бан се, унаточ доброј мери својих лета, за гледа у младу и лепу, плавооку Марину Бунићеву. Оде реч од уста до уста да моћни протовистијар навалице дуже пробавља у богатом Новом Брду. Наиђоше, ваљда с прва у младу им веку, боре на ведра чела младих службеника градских па и даље по Прешеву, Копаонику и Косову, ал’ Бан не даваше да се много нагађа и погађа. Он запроси у Бунића Марину, и кнез рупнички даде му. Још су се многи обмањивали таштом надом да се Марина неће лако покорити ни вољи ни обећању очеву. Та она је била јединица у богата, годинама и доживљајима опхрвана оца свога, који јој ваљада жеље никада не краћаше! Али се кнежеву протовистијару не хоћаше дуго чекати, и једнога дана без великог славља прота новобрдски стави младеначки венац на главу његову и Маринину одмах по свршетку ирмоса на раном јутрењу. Видело је извежбано око протовистијарево да се у књизи жића Бунићева не пише још много дана, па се журио да за његова живота уреди добра своје младе и замишљене невесте. Врху свега тргну Марина собом војну своме три златна окна која не уступаху ни по чему