ишло, ретко кад забаве ради, послом пак никако.

Врмџа не бејаше баш прави град. То је било само утврђено станиште богатог властелина. Њој је припадало само Трговиште, трг под њом на непуно пола часа од ње ближе топлим врелима на Бањици и Моравици. Осем тога и осем лепе шуме од Врмџе до Трговишта господари су у Врмџи држали и неколике винограде на коси више Врмџе и Трговишта. То је било све.

Али је Врмџа опет обиловала у сваким па и излишним намирницама, јер су сви, и по трговима и селима подалеко, знали да је у Врмџи највише блага, злата и новаца, можда више но и у Бовну што бејаше за живота витешког Влатковића кога одавно неста са свеколиким његовим благом.

Сад је Врмџа својина властелинке Марине, удове господара и негдашњег протовистијара кнеза Стевана Лазаревића — Бана Крајиновића.

Марина је била кћи Маројице Бунића, кнеза пургарског у Новом Брду.

Бунић, од гласовита дома Бунића бејаше у Новом Брду давнашњи и познати заштитник напретка те породице на највећем и најбогатијем балканском тргу новобрдском, а доцније поста и управник свих рудника Саса и Дубровчана, имајући врху себе само великог војводу новобрдског. Бејаше у то доба