Хрзање коњско које се зачу с поља као да опомену властелина да му ваља поћи. Он устаде весео и добре воље:

— С Богом остај лепа девојко! рече јој гласом што је могао мекшим.

— Идеш? запита Вијорика.

— Или би волела да останем, да ми још што лепо кажеш?

— Иди, иди и не заборави: златан хлебац... срећа... румена трава!

— Све ће се добро свршити! Идем, а твоји ће дани засјати лепшом светлошћу!

Властелин изађе и уседе коња кога му пратилац копљаник држаше. Брзо изађе на пут, а копљаник уседе на свог коња и пожури се за њим.

Изишавши на пут који се преко Превалца спушта у раван низ Моравицу, властелин не окрете десно уз брдо куда се иде његовом граду, Сокоцу, већ узе лево низ пут пустивши зазебла коња у крупан кас. Копљаник хиташе за њим да у тами не изостане далеко те не изгуби господара.

Властелин прође поред увек топлих врела, где ради помоћи невољнима бејаху подигнуте неколике тврде зграде над лековитим изворима. Копљаник се сети куда ће ноћас морати ићи и не би му право. Ваљда су добар час јахали по лепоме путу који тамо даље