Левом руком поче опет трести а из ње стадоше испадати безбројна зрнца и падаху у пламен, нити их властелин могаше јасно разазнати, а Вијорика гледајући нетренимице у котао поче као за себе опет говорити:
— Много имаш, биће више, златан хлеб јести, срећа у плавом, ал’ румена трава... опет, опет!
За тим погледа у властелина па му рече.
— Теби се много пише. Иди куд си наумио, стићи ћеш, све, све, ал’ златан хлеб.. само на што румена трава! Сад знаш све.
— Знам, одговори он а са чела му се слише крупне грашке зноја. Знам, тако је.
Спусти дрвце, па погледа у Вијорику:
— А ко тебе научи то читати?
Вијорика стави хитро прст на своја уста. Властелин се чисто трже и покаја, па похита:
— Нећеш ти вечито седети у овој плетари. За тебе су други дани. У моме граду има свега доста, изобила.
Извади из кабанице кожни замотуљак новаца па јој баци у крило. Вијорика хитро зграби и увуче у рукав своје кошуље, а властелин продужи:
— Гатке дођоше и до мене. Несаница ме мучи. Али ти велиш да је то судба која ме гони на пут нове среће. И ја хоћу да тако буде. А твоји дани засијаће новом светлошћу.
