— Узми дрва и наслажи под котао својом руком.

Он дохвати неколико сувих прутића и намести на жеравицу. Дрвца се разгореше и вода, и дотле топла, стаде наскоро кључати. Вијорика узе сув прутић па га пружи властелину:

— Начини змију по огњу!

Властелин збуњен не знађаше шта му ваља радити, а Вијорика га својом руком ухвати за прсте којима држаше прутић и поведе му руку с врхом од прута преко пламена и по жеравици лево и десно, као што се вијуга ударена змија. Властелин осети топлу руку њену и чудном неком слутњом, којој се не противи, следоваше њеним покретима. То би брзо. Вијорика му пусти руку, узе оба зрна и стави себи под језик па рече:

— Светлим врхом преко котла!

Властелин стаде превлачити прутем који већ бејаше жеравица преко котлића, а Вијорика још само рече:

— Злато! и показа руком у котао.

Он брзо баци унутра велики златан новац, а она поче говорити неке речи које властелин не могаше разумети, па за тим поче јасније:

— Од судбе се не избеже, твор кртици не добеже, или море или горе, шире море, ближе горе, а вретено доле теби...