— Нећеш да изађеш? срамиш се ваљада, јер не знам чега би се страшила! рече јој опет властелин.

— Ја сам на свом месту! одговори му Вијорика звонким гласом.

— Не бој се, видиш! Теби долазе многи да од тебе чују судбину својих потоњих часова. И ја сам за то дошао.

Вијорика се прибра, у мах се лако диже и приђе ближе ватри, не скидајући очију с властелина.

— Хоћеш чаролије? упита га она, приђе му још ближе и оштро погледа у очи.

— Дођох да чујем шта ћеш ми рећи.

— Седи, готово заповеднички му рече Вијорика па и сама се спусти на пањ, подвијајући ноге под пречагу која паде у пепео.

Властелин се спусти на пањ спрам ње па добро размакнувши кабаницу узе мач за средину левом руком, наслони се на њ те му балчак стајаше високо поред главе.

Вијорика га опет погледа право у очи, стеже зубе па у лаком осмеју развуче усне:

— Али да ме слушаш!

За тим узе једно дрво те њиме расклони ватру по средини тако да под котлићем оста сама жеравица. Затресе левом руком а испод пазуха јој се кроз рукав скотрљаше у подметнуту шаку неколика црна и бела зрна. Она их погледа и издвоји два, црно и бело, остала спусти у котлић, па рече властелину: