челичног ножа за који Вијорика можда и не зна да јој је у рукама.

И властелинова појава поста њој за то време јаснија. Под добро намакнутом капом, опшивеном црвенкастим самуром, виде она лице на коме неколике јаче боре казиваху неку трајну замореност коју је, изгледа, залуд имао да одгони доста окретан поглед крупних очију живљег сјаја. Под мало кукастим носем деле се добри брци, затурени лево и десно, а уз њих се чисто губи кратка брада која једва покриваше грло. Велика кожна, медведином постављена, кабаница стајаше по средини раскопчана те дуж отвора провириваше лепо војводско одело с мачем о бедрима.

Вијорика се једва прибираше ал’ од гласа ни помена нема, и да властелин не прекиде тишину Бог зна докле би ватра својим пуцкарањем била једини беседник.

— Ти си се преплашила, девојко!

У Вијорике опет срце јаче закуца а очи се засветлеше новим сјајем, ал’ се уста не отворише.

— Не бој се, изађи, ходи овамо, говораше јој властелин и сам се прибравши, па ступи корак ближе ка ватри. У покрету се његовом велика кабаница више размаче и Вијорика јасније спази његову богату одећу. А и глас је мало охрабри.