претрну, врата се отворише и унутра ступи — властелин соколачки.

Вијорика цикну, зграби другу гомилу грања, баци га на ватру те пламен пригуши па у полутами јурну у кут да се скрије за припето платно, које се једним крајем откачи а Вијорика не имађаше кад да га диже. Склони се у кут и као да престаде дахом.

Властелин се, још на самом прагу збуњен ступањем под такав кров, сад још више изненади плашњом Вијорикином те се као окамењен заустави мало чим је крочио унутра и врата за собом затворио.

Међу тим полутама не трајаше дуго. Пруће се загреја, пламен проби кроза њ, потхвати и њега и понова растући осветљаваше около све јачом светлошћу.

Вијорика бејаше ухваћена па опет упуштена веверица: срце јој силно лупаше а очи се засјаше тражећи да промере дошљака.

Светлост подједнако падаше на обоје.

Властелин смотри Вијорику у куту, и његов поглед оста на њој. Он виде како се из неке нејасне слике, уз живљу светлост, издваја доста брзо необична прилика. Два се светла ока њена издаваху алемским сјајем својим. Око њих густ венац бујне распуштене косе а под њима српаст месец, чело које се средином својом отима густим власима. Руке јој у крилу а у њима се белуца оштрица