— Вијорика, ја тебе волим! Да си код мене, све би ово било моје. Све оно, што видиш са највећег врха, било би твоје. Овде има градова, тргова близо и далеко, великих и малих. Ја сам свуда био, све видео. Ала је овде за нас!

Вијорика се не маче, већ ножем витлаше по ваздуху:

— Ја нисам нигде била, ништа видела, али ми све на ноге долази. Ево, ту је, осећам воњу —

Ариз се узнемири:

— Ко?

— Свемоћни и штедри фараон духова!

Ветар се нагло одазва кроз пукотине а пламен се на ватри силно пови. Ариз у мах повуче врата и искочи напоље.

Кад се, у грохотном смеју, диже Вијорика вратима и опроба да кроз сутон види Ариза, не могаше га нигде угледати. Само траг коњски у снежној мочари казиваше како је нагло морао побећи.

Вијорика се зацени од смеја:

— Ха, ха, ха! Срчан момак! Ха, ха, ха!

За тим се врати унутра, груну тешким вратима тако, да се затресе слаба плетара, па приђе ватри и набаца на њу високу, разређену гомилу сува прућа, које на скоро плану јасном светлошћу.

Баш кад Вијорика погледа у врата, на њој се маче кључаница. Вијорика сад истински