нам по једну ракију, ако вас смем, то јест, понудити, — рече поп Спира и окрете се госту. — И донеси столицу једну, две столице донеси. Имам чрезвичајне сремачке шљивовице, како оно каже патер Иноценц кад искапи, а, Сидо?- „Ајн варес гетлихес гетренк, ајн варер нектар, дизе слинговиц.“ — Послао ми је један мој пријатељ из Фрушке... Само једну чашицу.

— А, захваљујем лепо.

— Ама само једну.

— Не, не, верујте... не пијем.

— Чашицу за Бога —

— Ах, ни капи, ни капљице, — брани се гост, устаје и клања се и благодари, — ни кад не пијем. Верујте —

— Зар је баш никад нисте окусили?

— Тааа, није баш да нисам... Јесам кол’ко се сећам само као утук, само после шљива... па знате, само у цели да предупредим грозницу —

— Дакле, шљивама за љубав ’оћете а нама за љубав нећете, — вели гђа Сида и гурну и шану кришом Јули:— Кажи: „Ал’ мени за љубав, господине“ —

— Мени за љубав, господине, зар нећете? — рече Јула и погледа га усплахирено а црвена до ушију и принесе му послужавник с ракијом.

— Е, вама већ не могу одбити, — рече гост, — али верујте да ово чиним преко принципа! — Па узе чашицу и испи је до пола па је клањајући се врати на послужавник.