— Та шта говорите? — чуди се госпоја Сида. — Ко би то и помислио, да вам се то допада?!

— Не, не, милостива, верујте. То је мој идеал. Једна мала кућица и баштица. Проста кујна, скромна, проста али укусна јела; каква пилећа чорба, паприкаш са ноклицама и једна српска гужвара — па више не тражим да једна домаћица уме своме мужу зготовити ручак.

— Та шта говорите?! — чуди се опет госпоја Сида. — Ко би то и помислио!... Збиља, кад споменусте ручак, — рече и окрете се попу, — а јеси ли ти, Спиро, позвао за сутра господина на ручак? Шта да се потуца које где? Ваљда код оног Швабе да руча што му је куварица Чифутка, како кажу! Што баш у нашу недељу да тамо руча да једе леб с кимом и друга чуфуцка јела?!

— А па дабоме да сам, и господин је био тако добар, па ми није одбио, — вели поносито поп Спира.

— О молим, молим, — клања се гост, — ви сте и одвише гостољубиви.

— А сутра је баш Јула редуша, — вели госпоја Сида, — а запамтила је лепо све шта господин гост воле. Она вам не мари баш да чита и да пише али да скува — у томе се не боји ни једне своје вршњаке надалеко. Јуцо дете моје, иди у кујну, још мало па треба вечерати; знаш да тата воле раније да вечера.

— Јуцо сине, па кад већ идеш, донеси