— О, милостива, — прекиде је гост, — ви слабо шацујете село и његове красоте кад тако говорите. О, и у селу се да сасвим лепо живити, верујте!

— Па оно јесте, господине, — поправља се гђа Сида, — али тек тек опет к’о велим: друго је варош а друго село. Све је овде друкчије. Ето само девојке да узмемо. Овде у селу су доста неокретне, стидљиве; не можеш јој кљештама реч једну ишчупати. Кад јој штогођ кажете а она поцрвени до ушију па у земљу да пропадне, а већ од унтерхалтунга ни спомена! А није да су просте или завезане и да не знају — него, тако! А у вароши фине, па штелунг па персона па клавир са немецким аријама, хе, а то се све сваком младом човеку увек више допада. Признајте, зар није к’о што кажем?

— Пак-пак? — умеша се патак у разговор и прекиде малу паузу која постаде после госпоја-Сидиног питања. Погледа га гост онако са оном кецељом па се насмеши.

— Али Сидо... — вели поп Спира, — што досађујеш господину?

— О, на против! — вели гост. — Како ко, ал’ мени, верујте, увек се више допадала и увек ми више импоновала једна добра проста уређена кућица, у којој скромна и вредна домаћица уме да води газдинство, да претходи примером, на пример, својој ћерци, да ова буде временом добра кућаница и домаћица, да помаже матери у кујни, да, да и томе подобно, — вели гост који се мало уплео био.