тако стрефило да је и њу и ћерку гост затекао у послу, знала је она да је ово учен човек, па ће знати оно што се каже: „Гледај мајку па шацуј ћерку!“ А баш јој се допао чим га је спазила, учтив па смеран, па косу разделио по средини; исти к’о њен попа пре толико година кад је свршио богословију Карловачку и био у њу заљубљен па јој певао: „Ах, Венеро, ужасна богињо, Над смертнима свирјепа књагињо!“ Ах, какав би то красан пар био да се узму! Он леп висок, а она лепа и мало нижа; али жена и треба да је мало нижа, то је много лепше него кад су и муж и жена високи, а сачувај Боже кад је муж мали, а жена се отегла у висину! Ено како ружно стоји кад Арса грк пође кудгод са женом, па она дугачка ко торањ а он мали и снизак к’о патак. Па још кад се узму испод руке изгледа она жена, издалека кад гледате, као да је упртила с пијаце какав пун цегер па га вуче кући. Тако је мислила у себи гђа Сида па прекиде сама паузу.

— А ми баш јуче разговарамо, ја и мој супруг, о томе кад ћете доћи. Мислили смо да већ нећете ни доћи. „Можда се предомислио,“ разговарамо се: „ваљ’да је пао на теме да дође, па да се закопа у овом нашем каљавом селу код толиких красних вароши и толиких варошких фрајлица. Млад, учен човек воле провађање, клавир, немецки унтерхалтунг, и он сад да дође овде па да се попаори међ нама!“ А зар би и ми седили овде да не морамо.