његову крв. Шта више, сад га радо гледа сваки дан и смеје му се, кад се овај саплеће преко своје мало подуже кежње кецеље и кад заџака оно његово: пак-пак?

Поред гусака било је ту и гушчића. Баш то је ранила једна млада румена девојка, фрајла Јула, попина ћерка, и задубила се у посао кад се наједаред трже, јер засикта стари гусак иза њених леђа на госта који се (после дужег приповедања поп-Спириног о томе како је скинуо сав дуг с куће) већ приближио, стао и, скинувши шешир, клањао јој се.

— Клањам се, госпођице! Петар Петровић учитељ овдашњи... то јест скородошавши, новопостављени. Господин ваш отац имао је доброту да ме сврати и доведе амо, и сад је наравно, његова, ако смем рећи, кривица што сам вас, узнемирио у виртшафту то јест газдинству.

— О, ни најмање, — одговори Јула која се брзо исправи, а збунила се па у рукама једнако држи једно лепо жуто гушче јер му остала његова браћа никако нису дала, као најстидљивијем, да приђе чанку пуном каше; — на против, ако ко, онда ми треба да се извинимо што у оваком вашару дочекујемо госте.

— А, баш на против, госпођице; вазда сим жудео да се наслађавам једном таком сликом. — рече мало збуњени путник, па се саже, да помилује једно кривоного гушче, али га матори гусак нападе и још више збуни сиктањем својим.