говорила би попадија, — а куд би био виршафт без патка. А ако овог закољем, морам другога наћи, па опет мора ту патак да буде!“ — „Ма кога, само њега моје очи више да погледају; да не гледају тога — замуцкује љут к’о ватра поп-Спира — то-то-то-тога Ту-ту-турчина! Тога, тога Ага-га-га-гарјанина!“

— Пак-пак? Пааак-пак-пак! дере се патак готов на свађу па чујући замуцкиваше домаћиново и мислећи да је неко од живине вољан да се свађа с њим (јер поп Спира је имао и луксузних ствари, које нису за јело као на пример Гагу, једног главатог гаврана, грдну свађалицу и опасног лопова кућевног, чије је: га-га! увек наљутило патка). А поп Спири дође напослетку смешно, одобровољи се па вели: Иди бестрага! а госпоја Сида срећна што је продужен живот њеном клијенту и љубимцу до прве прилике. А да не би до тога дошло, није жалила труда него је учинила од своје стране и последњи покушај за који се надала да ће спасти живот њеном вредном и полезном штићенику. Направила му је кецељу од коже коју је опарала са једне стародревне кожње фотеље у којој је још њена баба одмарала старе своје кости и последњих пет шест година пред смрт слабо се и мицала из ње. Од те коже је направила и припасала лепо патку кожну кецељу, па сад изгледа у њој као какав пинтерски калфа. Сад се лепо влада, и сви су с њим у кући задовољни а нарочито поп-Спира. Он се одобровољио и не тражи више