деца из комшилука кад изађе на сокак, тако да се обично морала и сама госпоја Сида умешати и заузети за њ. „Срам вас било, бећари једни, грдила би их она тада, немате ни срца ни душе! А шта вам ради, да га секирате тако!? Јао наопако, а кака сте у другом шору и шта тек радите с другим паорским ћурковима, кад сте таке арамије пред господин-попином кућом?!“ А деца се правдају и беде једно друго. — Ту и силне кокошке са својим петлом једним дугачким грлатим клипаном који је са својом дивном крестом изгледао као какав јакобинац са својом црвеном капом. Он један, а оне толике! Праве мормонске фамилије! — А тек патака и пачића шта је било! И све је то био пород, породица једног красног али и врло похотљивог патка. Та га је мана тако компромитовала, да је већ ушао у пословицу у селу: „Лола к’о попин патак!“ рекли би обично за извикана човека. А то је дошло и поп-Спири од некуд до ушију и наравно, да га је јако заболело то, што патак ни најмање не води рачуна о кући у којој је. Требало би, да је среће, да је пример селу, а он се осушио већ од те несрећне љубавне чежње као какав провансалски трубадур. Од тога доба поп-Спира очима да га не види; и једнако је због њега било речи у кући с госпоја-Сидом, која је, као добра домаћица на којој— кућа стоји, имала у виду само економне обзире. Попа наредио да се патак закоље, а попадија одлаже смрт једнако: „Јао мене жалосне! —