полете најпре шешири а одмах и они с грана к’о мајмуни уз стабло па пред њу по два три тресну од силне услужности па залармају и грабе се који ће пре. А у попиној вредној кући увек је било посла и да се помаже. Или је требало плевити башту, или кљукати гуску, или чувати од живине разастрту тарану која се сушила на сунцу, или тако нешто из домаћег виртшафта, а за то им је попадија оцекла парче леба и дозволила им да се попну и натресу себи дуда. Могли су се сити најести па чак и напунити шешире и понети кући својим убогим родитељима. За то су дечији шешири у том селу и били изнутра као калајисани. Родитељи су обично после заблагодаривали и извињавали се Бог зна како због деце им која имају, хвала Богу, шта да једу код куће, али која су, говораху они, деца к’о деца безобразна, па сваки дан досађују господин-попи, а попа их извињава па вели: „Ех, није него још нешто! Каква благодарност?! Нема ту ништа од тога! С народом сам, вели, стекао, па нека сад тај народ и једе! Ваљ’да ћу, вели, понети дудове на онај свет?! То ти је све што на земљи учиниш! „Безумни, вели евангелист, још ову ноћ узећу ти душу“... А човек, што кажу, „ништа собом не понесе већ скрштене беле руке и праведна дела своја!“ — „Та јест, одговара паор. Касти: ватате души места!“

Из авлије се видео леп ходник у коме су у јесен поп-Спира, Аркадије и Жужа крунили кукуруз, а лети кад су велике врућине биле,