имаће прилике читалац да разгледа авлију.

Авлија пространа, отегла се читавих дуж њива, да једва можеш довикати онога с другог краја авлије. А у авлији свачега; једно богатство достојно зависти. Ту су шупе, амбари, голубињаци. Трп камаре сламе, камара гањева и шапурика од којих се добијала добра жеравица за „штогл“ којим се пеглале фрајла-Јулине беле сукњице са шлингерајем, и гомила орезане лозе спремљене за печење јагањаца којима је почешће поп-Спира омастио брк. Ту је даље у авлији био бунар са дивном хладном водом у којој поп-Спира хладио вино и лубенице. Уз бунар је стајао нов валов око кога се непрестано гуркала и џакала живина а нарочито патке и пачићи, а онај стари већ олупани валов био је привезан за доњи крај ђерма да се лакше вуче огроман кабао из бунара.

И у авлији као и са сокака био је испред куће ред багремових дрвета и два велика дуда али не јалова као она на сокаку него родна која су сваке године доносила род и стократно наградила негдашњи труд поп-Спирин око њих. Увек је под њим било брбљавих патака и пачића и друге живине а на њему дечурлије која се частила дудом. Попадији није никад потребно било да изађе на сокак и да криви шију и лево и десно да види хоће л’ откуд које дете угледати да је послуша. Треба само да изађе из кујне па да викне: „О Нецо, Перо, (или)Радо!“ а оно тек