и известио их један деран који је поваздан у порти, помаже Аркадији, звони и пири у кадионицу а за то добије увек пола поскурице, а послао га је Аркадија да јави. Знали су, дакле, да је путник дошао, али му се, наравно, нису надали. Из авлије га је први опазио попин шаров, један грдан глават и чупав пас са чупавим и пуним чичака репом који је издалека, кад зине, изгледао да се смеје, али је та спољашњост његова била фалишна, јер био је љут баш к’о пас, што рекли. Кад опази странца а он стаде тако страшно лајати и скакати на ланцу, да у мал’ што није ишчупао колац за који је био везан, док није опазио и поп-Спиру и тако се обавестио и умирио мало. После тога је мање лајао за све време визите. Тек по некад лане, погледа сумњиво на ту страну од времена на време, као да прогунђа нешто на форму: хм, ајд, ајд! а за тим се смирио, легао је и продужио спавање „лењштина једна, што бадава једе хлеб“ (да се послужим реч’ма којим га је попадија често грдила мрзећи га и замерајући му нарочито што је постао непоуздан па неће да лаје на Жужине многобројне курмахере).

У авлији се указа путнику диван призор. Права идила; дивна идила сеоског газдинства! Ах, чега ти ту све није било! Један спахилук, једно богатство, па не знаш где пре да се зауставиш оком и погледом! Домаћин и гост се зауставише на авлијским вратима па се нешто разговарају. Док се они разговарају