— Та, оно знате, то би значило искушавати Бога кад бих одмах тражио то. Треба се упражњавати у стрпљењу, то је наша прва дужност, велим ја! — додаде г. Пера.

— Та, но, но! Све је то лепо, — вели поп Спира, — то је лепа Христијанска добродјетељ, знам ја то, али опет, к’о велим, што може бити вечерас, не треба одлагати за јесенас, каже паор. Како сте ожењени, могли би одмах —

— А, извин’те, — упаде му г. Пера у реч, — још нисам, још нисам —

— Шта, још не?! — чуди се поп Спира, (а знао је добро да је г. Пера нежењен).

— Не, још нисам изабрао себи сапутницу живота —

— Тако! Е ви’те молим вас! Та шта говорите! — чуди се као поп Спира. — Па то сте ви онда сами дошли.

— Сам самцит.

— Па то сте ваљ’да у биртији одсели?

— Наравно.

— Ех „наравно“! Какво „наравно“!? А, таман посла!

— Зашто за Бога?

— Па тако ето, не шикује се то вама, код нас толиких —

— Не, не, кроз дан два само, па ћу одмах да се уселим у школу... а дотле ћу се стрпити већ.

— Но, квартир још и разумем, али да се храните у кафани... код Швабе... а, то тек никако нећемо допустити! Бар код мене