па дочекам да се упразни каква добра парохија —

— Е, знате, кад би само могли добити какву добру, масну парохију; као на прилику ево ова што је у нашем селу. Бољу вам не бих знао пожелети. Мој чесњејши пријатељ, господин Кирило, он је, ето на примјер, узео парохову кћер, кћер предшественика свога, и онда, кад је дошло време — лепо он дош’о на његово место. Ја сам, ето, овде тако задовољан, да се не бих мењао ни с Крушедолским господином архимандритом а сигуран сам да би је тако и мој последоватељ ценио.

— Е, сад моје је да чекам, — вели г. Пера, — а остало је, што кажу, у Божијој руци!

— Наравно, наравно! Све је у Божијој руци. Али опет... — вели поп Спира. — Знате како оно кажу кад се онај давио па викао: „Помози, Свети Никола!“ а Свети Отац Николај му одговори: „Хе, синко, мани и ти рукама, а већ моја ти помоћ, неће оскудјевати!“ Хе, па тако вам је ето и ово! У Божијој је руци све то, наравно, али не треба ни ви да седите скрштених руку. Добра парохија је — Боже ме прости кад већ морам да је с тим уподобљавам — к’о и добра и лепа девојка: „Ко пре девојци, онога је и девојка!“ — заврши поп Спира и погледа га значајно. А био му се јако допао. Био би то славан поп, мишљаше поп Спира, а поп Спира није, као добар отац, бољу срећу желео својој Јули него да и она буде попадија као и њена мама што је.