Ушавши у цркву поклони се свима редом по столовима, а није их баш много ни било — неколико стараца и баба које су снаје отправиле у цркву само да бар једно после подне одахну мало душом — па се упутио за певницу и то за ону коју је држао Аркадија црквењак, а другу је певницу држао стари учитељ с ким се Аркадија натпевао и наравно да га је увек натпевао, јер стари учитељ је некада врло лепо певао али сад му много смета старост. Док је он певао, учитељ се представио црквењаку Аркадији, на што овај каже да му је мило.

— Јесте, очекивали смо вас жељно, — вели Аркадија. — Чим која кола прођу а ми мислимо: Ето га! А кад оно нисте ви него какав Жида што долази за перје, жито или кукуруз.

— Хоћете л’ дозволити да вас мало одменим? — пита путник.

— О, молим... здраге воље! — вели Аркадија и меће преда њ књигу.

Дође ред на новог учитеља да прихвати. Кад пусти глас па запева, сви се окренуше левој певници, да виде ко то пева? И стари учитељ диже наочари на чело па погледа боље преко пута, а стари Лекса лецедер остави сто па приђе ближе певници, да боље чује и изближе види тога „слаткогласнога“ како сам рече. Како је оставио сто, није се више целе вечерње ни вратио у њега. Био је очаран певањем. „Сушти херувимски глас!“ изразио се кад је изашао из цркве. Па и сам поп-Спира