ових из села одлази тамо само господин попа и један и други, али врло, врло ретко, даље: господин нотарош, апотекар, хирург, господин-нотарошев писар, али овај само оних дана кад господин нотарош није ту у селу, иначе иде код Шолема Чивутина у трафикану на комовицу. А долазе још неколико капуташа и житарски трговци што једу путер и земичке кад одседну ту. Једном речи, то и није била она права биртија, него пулгерска кафана, где се мало говори а мало и попије. Још нико у селу није запамтио, да је у њој ко коме разбио главу, или да су се потукли само, или бар да су, лека ради, кога избацили из кафане (а у другим никад рагастов није читав!). Све је ту мирно, фино и пулгерски, а и како би друкчије било кад ту нико и не пије из бокала или холбе него из оног геџавог и жебрачког сатљика. Донесу пред госте сатљик вина и холбу воде, па онај меша вино с водом, фртаљ чаше вина а три фртаља воде, па мало пијуцне а мало чита новине, пијуцне опет па опет чита даље новине. Док прочита новине и попије тако сатљик вина и холбу воде, прође по два сахата, а за тим се дигне, плати и поклони се кафеџији и овај њему и изиђе из кафане трезан к’о што је и ушао. А кафану је држао неки трбушко Шваба у сомоцкој комотмицни са златном кваслицом, неки дузтабанлија који се само шета по кафани, прегледа је ли све у реду и сравњује и дотерује дуварски сахат са својим џепним и клања се гостима и кад уђу и кад изађу, а после подне