Била је Субота после подне. Баш је звонило на вечерње кад прођоше Великим Сокаком једна кола и у њима један млад човек. Баба Пела која је седела пред кућом и подштрикавала неке чарапе под багремом, видела је како је онај путник у колима скинуо шешир и прекрстио се, па, како је била мало наглува, одмах се сетила да то звони на вечерње па одмах остави рад и стаде и сама да се крсти шапућући: „О, Боже, опрости мене грешну!“ А да се путник прекрстио неколико пута потврдила је и друга једна баба, у другом крају, што седи на раскршћу преко пута од Великог Крста. И ова га је видела где је скинуо шешир и прекрстио се кад је био спрам Великог Крста. Обе те бабе у друштву са другим бабама сложиле су се и закључиле, да тај путник није ни Жида који купује рану ни Шваба машиниста који се разуме у парним ветрењачама што веју жито по спахилуцима, него да је то човек наше вере. А девојке су рекле, кад су га виделе да пролази на колима, да мора да је нежењен, јер пошу око врата носи баш ирошки; један му крај све лепеће преко левог рамена к’о барјак на дамшифу.

Кола стадоше пред Великом Биртијом тамо где само господа и Жиде свраћају а од