са последњега вашара. Та није да се згранио тата кад је дочепао писмо и видео шта је писала, па дочепао виле (срећом оне дрвене)- па за њом, а она беж’ у комшилук! Ту се завукла у комшиску сламу, па док нису краве дошле кући, није смела ни носа промолити оданде. А у томе се и тата одљутио мало, а и мама се заузела и умиривала га спомињући му из давних времена неке дере и еведре; а тата се сећа па само суче задовољно десни брк па вели: „Ал’ и јесам био момак; ај, шта велиш?! Та није ме у три вармеђе било!“

Но како свака ствар на овом Божјем свету има своје две стране, добру и рђаву, то поред свих ових тугаљивих страна писмености, свет је ипак увидео да се треба изображавати. Навикао се на школу и на учитеља. Па кад су сви поштовали и волели старога учитеља Трифуна који је носио до чланака дугачак пепељаст капут на струк и прслук са два реда дугмади и закопчавао га до горе, а око врата обавијао два до три пут шарену цицану мараму и кашљао и једнако јео жута шећера а бркове увек поткресавао и дотеривао — а како да једва не чекају овога новога учитеља за кога су већ причали који су га видели, да је млад и леп па тек свршио богословију, да му одело стоји к’о катани мундир, да носи ирошки пошу, да има лепе брчиће и да лепо пева! С нестрпљењем су га очекивали и старији и млађи. Многи очеви а нарочито маме већ су правиле неке комбинације, али су маме