које ће ради Прокине боље репрезентације немешага метнути у писмо а писмо пошље у Галицију или у Талијанску. Атресира, на пример, томе и томе катани у Галицију, или томе и томе солдату у Талијанску, а ономе вели: „Па ви сад немајте бриге, него напун’те још овај бокал за сретна пута ових пет форинти нашем Проки. А, сто му заверака његових! Пишу ми оданде, да је први момак у Талијанској! А ди би и био друкчији немешки син!“ — А онај задовољан доноси још један бокал. И њега испразни Аћа па оде, да метне писмо на пошту; а домаћин остаје и задовољан размишља у себи, како нема ништа лепше од учена човека и како све иде као намазано.

Тако се ето некад, још кад је цар био каплар, писало и натезало с ученим људима, јер тек је по један Аћа био у селу. Али, Бога ми, од ово тридесет и нешто мало више година, све је боље, тако да понекад скоро и не ваља од силне писмености; јер пре ни људи нису знали да пишу ни својим синовима, а сада и девојке пишу писма, те још како пишу, па још да знате коме! Ето ономадне је тата једну укебао баш кад је писала писмо у шпајзу тамо неком њеном са рогља. Чује тата где нешто цичи у шпајзу, па пошао да види, да се није пацов ухватио у гвожђа па цичи — кад ал’ оно седи његова слатка кћи па плаче и пише неком писмо. Па није да пише к’о што се пише, него и неке стихове везе по писму што их је запамтила са медених колача