А они му само кажу: „Хоћемо (на пример) томе и томе у Галицију или у Талијанску;“ па се онда онај, што наручује писмо, наслони преко стола на оба лакта, па диктује: „Пишите, — вели, — Прока Белеслијн (или тако неком), царском катани у Галицији, да смо сви, фала Богу, здрави које ми и њега поздрављамо и молимо се Богу, да се и он нама здраво и весело врати, које ми њега као свог рођеног сина једва чекамо да видимо. А девојку смо му нашли и добра кућа, а за мираз се неће постидити девојачка вамилија. И пишите: да смо сви здрави; баба кашље и кр’ја к’о и пре и тут је здраво; разбио ону фину стиву лулу кад се облачио на јутрење па сад само ређа и псује и по некад кашље, ал’ је сад фала Богу боље. А ми смо сви здрави; брата се тако угојио да не може да закопча свилени пруслук што га је купио на сенћанском јесењем вашару. И пишите: да му шаљемо пет форината сребра да му се нађе недељом у биртији, да не постиди Белеслијине, нека не пуши багов к’о сваки паор, него нека пуши цигаре к’о и његов штражмештер фине да се зна што је немешка кућа а нека не жали новац које нам је дао Бог, фала Богу, доста и поздрављамо га сви и баба и нана и брата и Ката из комшилука, која је сад већ велика девојка и спевали су је већ са Пајом Кицошом.“

Тако је негда диктирано и писано писмо. Аћа Шлајбер прими два сексера за писање, испразни бокал, напуни главу, узме пет форинти