Што је сад боље, то је заслуга старога учитеља који је био и учио. Мало ко да није био бијен од њега, али је сваки то подносио, јер је знао да се то клони добру његовом; и ако су мештани били осветољубиви, нико му се није светио, н. пр. да му запали кућу или одведе чилаше.

За то при поласку у пензију, мислим да не ће бити лепшег венца признања, сплетеног за седу главу старога Трифуна учитеља, од ове мале слике онога што је пре њега било.

Пре Трифуна знало их тек двојица тројица да пишу. Још има старијих људи који памте добро како је тешко било написати писмо на прилику сину који је у солдатима или тако коме другоме.

Онда је био неки Аћа учен човек, — умро је, Бог да му душу прости, више од пића него од науке, — а паори су га звали шлајбер каз’ти писар, једна древна пијаница, али је за чудо лепо умео да састави све то и да напише, а, Бога ми, и наплаћивао се. За писмо су му плаћали два сексера и то што попије док пише и напише писмо. Коме треба тај се само потруди и нађе га, дозове га кући, па хартију и бокал вина пред њега, а већ перо и мастило носио је увек он сам са собом. За тим седне за сто па само промућка мало дивит, натегне бокал и похвали вино, а за тим опроба перо на нокту од левог палца па запита:

— Шта ’оћете и коме ’оћете да пишете?