господина Тривуна који је одавно већ био за пензију и ишчекивао је, а Бога ми ју је и заслужио. Сад је у пензији. Заплакао се кад су му саопштили и ако је ишчекивао. И сад и ако је факација он се сваки дан одшета до школе и цуња по авлији, и дозове децу да му праве калабалук; некако му лакше кад чује ларму на коју се већ од толико година научио. А био је добар учитељ. Неких четрдесет година је учитељевао у овом месту. Све што у овом селу зна да чита и да пише, од њега је то научило. Мила кишбиров и Нова бистош и данас се поносе што су били његови ђаци јер се на платноме списку у општини сами без ичије помоћи потпишу. Слова у имену и презимену им, истина, изгледају као оно ред деце кад се тоциља по леду, па лети једно за другим и пада на леђа а ноге му полетеле у вис. Али се нико није одрекао свога потписа; „каква су да су, — што каз’о Нова бистош, — моја су.“ — Па не само људи, него и толике жене у месту знале су писати, тако да су поред усмене књижевности коју тако дивно и тако обилато негује та лепша и говорљивија половина човечанства — у овом месту неговали и писмену књижевност. Данас мало која да мора да тражи кога да јој пише у род, него седне сама па пише; по три дана може да седи и да кити писмо, толико је свака писмена! А док није он, исти Трифун учитељ, дошао, било је муке и невоље доста кад је требало што написати.