— А шта сте то сневали? — пита је госпоја Перса и изашла већ на сокак.

— Та ман’те ме, знам да ћете ми се смејати. О жено, часни те! Та помислите само! Целу целцату ноћ сам сневала како се куглам, па све са неким слугама и са неким слушкињама. Откуд да се ја куглам, слатка?!

— Куглате?!! — чуди се госпођа Перса, па се стаде смејати и угаси свећу.

— Погледам у јутру Сановник (госпоја Сида је увек кришом од попе метала у вече Сановник под јастук), а оно и за „куглање“ и за „слуге и слушкиње“ стоји једно исто, вели: значи, да ће те посјетити неко издалека и да ћеш имати гостију. Све, ви’те, излази на једно. Па све сад мислим: ко ли ће нам, Боже, то доћи и коме је до гошћења сад у ово доба кад су највећи послови!?

— Охо-хо! — смеје се госпођа Перса. — Шта ми се то дало на смеј. Чисто вас престављам и гледам како, тако дебела, бацате кегле!! О жено, жено!

— Сневање, лудорија! Доћи ће ти сутра Глиша Сермијаш, да процуња мало по подруму. Ето ти гостију! — вели јој поп-Спира.

— Е лаку ноћ!

— Лаку ноћ.