— Ви опет, мамо, нисте узели теј од мекиња, па сад ћете кашљати целу ноћ! — ословио би често забринути син Ћира своју маму, а оно мама мирно спава, а то што је поп-Ћира чуо, био је сахат који се спрема да избија. Кад избија а он дигне толику ларму, да сва живина из авлије побегне куд које. „Ено га, опет се дере матори магарац!“ вели љутито попа.

Па тако је и вечерас радио. После оних седамнаест искуцао је после четврт часа још седамнаест пута, па је ућутао. И сад се само шеталица чује као тишлер кад рендише што.

Сви се насмејаше, а затим настаде опет тишина.

— Бога ми, већ дванаест. Е, време је да се иде! вели поп-Спира. — Ајд’мо, диж’те се, да идемо.

— Ју, зар већ! — зауставља их госпоја Перса.

— Па ви’те да нас ваш сат опомиње. Седамнаест сати; ако то није доцкан, онда никад неће ни бити.

— Та ман’те га до ђавола! — вели госпоја Перса.

— Морамо, слатка, — вели јој госпоја Сида. — Сутра морамо раније устати, да испирамо и разастиремо; накупило се не знаш куд пре... а морала сам данас да прекинем через Петка —

— Онда нисте требали ни долазити! — пребацује јој госпоја Перса.

— Знам, слатка, — брани се госпоја Сида,