вели попадија. — Једна мука и невоља, а нема му лека!

И доиста, ко га није поправљао и дотеривао, па ништа! Оправљао га и Лала пудар који је то научио као солдат у Талијанској, и Нова ковач који је знао и ту мајсторију, јер је имао лакшу руку, и један вандрокаш сајџија кога су били притворили због крађе приликом просјачења па га поп-Ћира спасао од батина, а он му онда из благодарности оправио сахат; а носили га чак и у Темишвар неколико пута паори, кад иду на житну пијацу; а и код куће су га сви дотеривали, — па ипак ништа! Ено и сад виси на њему сијасет неких ствари, само да ради к’о и други сретни сатови. Све то обешено уз једно и уз друго ђуле. Шта ти ту нема! И нога од неких старих маказа којима су некад секли крила гускама, да не прелећу у комшилук, — и два грдно велика ексера, — и тучак од неког малог авана, — и парче потковице и пола „штогла“, — и опет му ништа оне помаже он тера своје. Кад му дођу лутке он заћути; девиза као да му је: „Све ил’ ништа“, па неће да прослови, па да му поред свију оних терета обесиш још и госпоја-Персу, како је и сама у очајању толико пута рекла: „Дође ми да се и сама обесим крај штогла, да му буде срце на месту, па да видим ’оће л’ онда ланути, обешењак један!“ А кад се одобровољи, а он се најпре зацени као да хоће да кашље. Колико је само пута ноћу преварио поп-Ћиру.