Права антика што наши кажу. Био је мало мањи од иконе Св. Ђурђа (крсно име поп-Ћирино) са облигатним ружама између цифара, које су арапске биле а записане на давно пожутелој табли. И пошто би већ поодавно настала потпуна тишина и пауза у друштву, да се његово тиктакање није чуло, — то мислим да неће бити на одмет и њега као једно, бар за вечерас, тако рећи, дејствујуће лице, описати и с читаоцима упознати га. Сахат је давнашњи. Памти га госпоја Перса још дететом док је била, кад је донет; од оно доба па до данас нису се више растављали. А у ову кућу она га је донела као део мираза своме попи. Онда је још добар био и тачно радио, а данас не можеш ни да га познаш, ни онај ни дај Боже. Сад је оматорио па се прозлио и полудио; па се или усићи и на крај срца је па заћути као каква пакосна свекрва; или се рашћерета па лупа све којешта. Дође му тако па се усићи, не знаш ни за што ни крошто, па неће да избија по неколико дана; заћути као да се са свима у кући посвађао. А после опет заокупи једног дана избијати, па не зна шта је доста; стане га лупа к’о мајстора у ковачници, лупа к’о на ларму, као да све село гори.

— Шта је, стари? — вели му поп-Ћира, — Пост’о си разговоран нешто ноћас, а? Разбио му се ваљда сан па избија! Не знам само докле ће бити тако добре воље.

— Докле? Докле му опет не дођу лутке! Ту човек не уме да буде доста паметан, —