то ће сам Бог знати, шапћу па се зацене од смеја, наслоне се једна на другу, па се њихају и смеју тако, док их мамице не опомену да то није лепо! А кад настане ћеретање међу девојкама, оговарање међу мамама а пијуцкање међу татама — прође поноћ за тили час. Тек чујеш неко шуштање, кашљање, неке ропце а за тим као неко избијање. То дуварски сахат избија. Броје сви, а попа Спира гласно седамнаест.

— Охо! — чуди се поп-Спира. — Кол’ко то изби?

— Седамнаест, али то је управо дванаест... морате увек пет опциговати, — вели поп-Ћира, — па онда је таман тачно толико сати.

— Па пре сте опцигивали четир —

— Тхе, пре онако а од неког времена овако. Сад овако поч’о, па шта му знате? — вели поп-Ћира.

— А што га не дате да се оправи? — вели поп-Спира. — Рек’о би’ да је добар сат... мог’о би још да послужи —

— Та, ман’те га до ђавола, — вели госпоја Перса зевајући и заклањајући уста, — а шта већ нисмо пробали, и куд га нисмо шиљали, па ништа.

— Непоправим је! — вели поп-Ћира.

— Не да се поправити, он тера своје: „Тера Јела што је започела,“ — вели госпођа Перса. — Дође ми понекад да га шчепам па да га треснем на сокак!

Него и јесте чудан био тај дуварски сахат.