каква срећа! — вели поп-Ћира, па се диже од стола, брише браду од јела и иде у сретање. — Баш добро те се сетисте и наканисте, а ми, Бога ми, скоро задремали.

— Бештија једна, — мисли у себи госпоја-Перса, — мора она свуд свој нос да забоде! Ништа друго, него је дошла само за то, да види шта вечерамо. А баш је и потрефила! — кида се госпођа Перса а смешка се и вели: — Ех, ех, ама к’о да сам поручила, е баш добро!

— А ми чекали и чекали, — вели поп-Спира, — нећете ли се ви кренути овамо к нама. Па кад вас нема код нас, ето нас код вас; па сад било вам право не било!

— Ију, господин-Спиро, шта вам то сада пада на памет! А ја баш сад мало час с мојим попом разговарам, па кажем баш: „Ју, Боже, ала да се ’оће нешто, на нашу срећу, сетити па да нам дођу мало. Чисто ми глува и пуста кућа без њих!“ Па седите! Извол’те, раскомотите се као код своје куће. Јуцо душо, седи ту до Меланије; знам да имате шта да се разговарате.

И поседаше сви.

Попови пијуцкају по мало и играју неку стару игру Фирциг; а попадије узму плетива па штрикају или потштрикавају плаве чарапе, од чијих се сара после врло често праве врло згодне и добро познате дуванкесе које чак и у Србију донесе по неки тестераш. А омладина, фрајла Јула и фрајла Меланија, само се цмачу и смеше једна на другу. Шта се разговарају