ГЛАВА ДРУГА

У којој већ отпочиње по мало сама прича ма да се може узети и да је она продужење Главе Прве

А како су живеле попадије, тако су лепо живели и попови међу собом. Мало које вече да не прође, а да не оде поп-Спира поп-Ћири или овај ономе. Некако и једнима и другима изгледа да им је пропао цео дан, ако се бар у вече не виде и не обиђу. Па тако је то било и лети и зими.

Ето баш у Петак, кад и отпочиње управо ова наша приповетка, чим се спустило вече и вечерали, диг’о се поп-Спира и прегрнуо попадијину зимску велику мараму, којом се обично служила цела кућа а у последње време већ почели њоме покривати и тесто за киселу штрудлу и крофне, — па се кренуо поп-Ћири преко пута мало повише „у шрех“, а за њим попадија и кћи Јуца. „Ајде, вели, да мало поседимо; рано је још за легање!“

— О, о, о! — зачу се из поп-Ћирине куће, кад ступише у собу. — Каква срећа,