кад је написао онај Кохбух, хтео га је њој посветити, да шта!

— Верујем, слатка.

— Па како је мене моја мама учила, тако ја сад учим моју Меланију.

— Слатка. И моја Јуца тако исто. Зна вам та свашта. Али кажем вам, слатка, само једаред да види, како се нешто готови, одмах ти она, рано моја, трчи кући па проба. Има једну књигу пуну исписану. Лепе корице и пише на њима Poesie, што јој је купио за спомен на презент господин Шандор јурат из Кикинде, а нема ништа труковано, него све празни листови. А она, слатко дете моје, села па записала у њу све сосове, цушпајзе и мелшпајзе како се правиду. Све излењирала и исписала, слатко дете моје. Пише к’о канцелиста какав; исти њен отац! Ко је узме, слатка, тај ће бар знати, да има једну добру виртшафтерку.

— Рано моја, знам. И ја је, верујте, слатка, никад не делим од моје Меланије и увек јој кажем, да се само са њом дружи и на њу угледа.

Ето, тако се разговарају две попадије.