га тако ожалостила, па проклињем и себе и шприц-крофне.

А госпоја-Сиди мило, Боже, па се све намешта на столици, а трбух јој се тресе од задовољства, па је теши:

— Е, госпоја-Персо, тако вам је то у овом свету. Свакога је обдарио Бог са по каквим даром; није ни у путер-крофнама сва срећа. Него баш кад сте се толико каприцирали и држите да ја боље правим од вас, онда с драге воље, кад год је вама згодно. Дођите ето једне недеље пре подне, а поведите и Меланију с вама. И она је већ велика; данас сутра па ће јој се јавити каква прилика... па треба да зна, и њу ћу научити. Али, слатка, услуге за услугу; ’оћу и вас да то кошта нешто —

— Молим, молим, да чујем.

— Само тако ћу вам показати, ако ви мене научите, како се прави онај мелшпајз што се зове: Саће од зоље од квасца, јер сте ви у томе, морам признати, прави мајстор. А мој попа опет то, па само то, воли, као да је, Боже ме прости, швапско дете.

— Хе, слатка моја, — вели поносито госпоја Перса, — није то сваком баш ни дато! Ал’ зато је требало имати доброг учитеља, а ја сам га баш имала! Моја покојна мама, Бог да јој душу прости, није било тога теста или мелшпајза, што га она не би знала зготовити. Кад она направи то Саће од зоље од квасца, могла је, што кажу, и самог цара послужити!! Господин Јеротеј Драгановић,