Ви то за чудо лепо умете и надалеко сте се прочули через њих. А ја, ђаво би ме мој знао, мени никад не испадну за руком. Шта све не радим, па не ваља! Не ваља, видим и сама!

— А, дабоме, није него још нешто! — цифра се госпоја Сида.

— Не, не, без шале вам кажем. Колико сам се пута сита наплакала због тога. Увек ми пребацује мој супруг. Једаред сам се баш наљутила, па му рекла, кад ми је стао пребацивати што не умем тако лепо к’о ви, рекла сам му,... ’оћу да вам кажем, слатка госпоја-Сидо, па ма знала, да ћете се одмах сад ту наћи увређена,... „А ти онда што си,“ реко’ му ја, „узео мене! Био узети госпоја-Сиду, кад ти тако пуца срце за њом, па би онда имао ко, да ти прави шприц-крофне... а и лепша је од мене, и дебља“ —

— Ваљда путер-крофне, хтели сте рећи? — поправља је госпоја Сида мало љута због споменуте дебљине.

— Та да, путер-крофне, уш’о ђаво у њих, Боже ме прости! Љута сам, слатка, па не знам већ, ни шта говорим. Не могу ја све знати; кад ми није од Бога дато, да правим путер-крофне. Та, Бога ми, шта ту ваздан, а шта ме је ту окупио! А њему онда пуне очи суза, па само намешта појас и ћелепуш, па само каже: „Но, но, каже он. Куд ти опет оде! Нисам, каже, тако мислио, Персо супруго моја; волијем ја тебе него све путер-крофне на свету!“ А мени онда дође жао, што сам