га шта више још и похвали за смиреност и ревност његову у служби олтару и звонари. Назвао га је чак „столпом православија“. И где год је после било прилике, похвалио је доброга пастира пароха Спиру, а видљив доказ и знак тога његова задовољства и благонаклоности беше онај црвени појас, на који толико викаше поп-Ћириница.
— Због песме, ни због чега другог! — говорила би госпођа Ћириница, кад год би се повела реч о томе. — Ништа друго, слатка моја. Сад ако сам ја заслужила црвен појас, то је и господин Спира! — завршила би шапућући поп-Ћириница.
Но и ако је то госпођа попадија говорила, зато ипак не треба нико да помисли, да су се они, не дај Боже, мрзели. Живели су они врло лепо, као што, на послетку, и приличи поповским кућама, које треба да послуже као пример осталом стаду и парохијанима.
Живели су, као што рекох, врло лепо. Кад поп-Спира закоље свиње и направи диснотор (што ће рећи свињску даћу), а он прво пошље попа-Ћири од заклатог свинчета и кожурице и масти и кобасице и крвавице, па понекад и неку шварглу ма и најмању; тако исто ради и поп-Ћира и шаље поп-Спири. А примеру супруга својих следовале су и домаћице. Кад би се што умесило у једној, слало би се од тога и у другу кућу с примедбом, да није баш испало онако, као што се желело, и молбом, да искрено и беспристрасно
