за трбух, који му је отежавао трчање. — А јао, несрећни Спиро, шта ћеш сад?! Оде ти брада, к’о да је никад ниси ни имао; одоше лепо и брада и бркови!

— Даће Бог, па ће ваљда добро бити! — теши га Аркадија.

— Е, лако је теби, ти не зависиш од њега. Него, реци-дер, Бога ти, шта да радим, јао, шта да радим?! Ти си сад паметнији од мене!

— Не знам ништа! Од стра, господине, не знам, ни како ми је име, — вели Аркадија. — Али ваљда ће ми успут што пасти на памет! — вели, а измакао испред попа.

— Па шта сад да радимо, брат-Аркадија? Помагај, ако Бога знаш, — рече јако задувано поп-Спира кад стигоше у порту.

— Та, ја сам се и сетио, ама не знам, ’оће л’ штогођ ваљати, — вели Аркадија. — А како би било, онако, господине, да кажете, да сам се бајаги ја задоцнио као болестан, а ја и тако од Екселенције не зависим, немам с њиме ништа, да простите, к’о ни ветар с опаклијом, па да ме ви нисте затекли у цркви, па сте се ви сами онда попели на звонару и звонили на Јутрење!

— О, Бог ти помогао! — одахну поп-Спира. — Врло добро, тако ћемо и казати.

Па тако и урадише.

И поп-Спира се лепо извукао из шкрипца, а био је већ жив обамро! Није шала, владика; онако строг човек!

Владика га саслуша и поверује му, па