Орестију ковача, да држи ону његову певницу, док он часком не оде. Орестија, који је ванредно певао и китио и дизао обрве при појању чак и на теме, радо се прими тога, а Аркадија полети к’о без душе поп-Спириној кући, која није далеко била, па се раздерао још с авлијских врата:

— Брже, господине, малер... несрећа, велика несрећа —

— Наопако! Каква несрећа? — излети поп-Спира. — Како, како? Да се није откинуло клатно па поубијало јадну дечицу?

— Није, — виче Аркадије сав задуван, — него нешто још горе! Дошли су његова Екселенција Господин Владика... Ено ушли су сам у олтар, па почели да чинодејствују, да служе сами Јутрење. —

— Вла-вла-владика! Јао наопако! — рече поп Спира и стаде забленут и скамењен. Да је ћосави патер-Иноценц из Темишвара пустио браду и бркове и метнуо камилавку по чину реда св. Василија, па дошао и стао пред њега и замолио га да га покрсти и преведе у нашу православну веру, — не би се заиста више зачудио поп-Спира, него сад кад је ово чуо. Гром, прави, формалан гром из ведра неба.

— Брзо, господине, брзо! — жури га Аркадија и полети на врата натраг цркви, а поп Спира за њим.

Обојица лете право цркви.

— Еј, наопако ми звонило! — хуче поп-Спира и јури за Аркадијом, држећи се обема