— Хе-хе! „Зашто?“ Како: зашто? — одговара му поп-Спира, — па где да стоји? Његово место и јесте баш ту где га видите. Није мени одликован трбух, па да на трбуху стоји, него је моје чисто срце награђено, па зато је тако одскочио, да срце покрије и одликује. Та колајне и висе на грудима; а кога сте још, видели да му висе на трбуху?!

А био је заиста и награђен, јер поп-Спира је имао црвен, а поп-Ћира само плав, обичан појас. А то је била формална „јабука раздора“ између попова, а још више између попадија. Јер људи се умеју, као што је већ познато и не треба доказивати, мало и умеравати и „политички“ владати, али жене, жене богме не умеју! Колико је само пута поп-Ћириница рекла кад су јој споменули поп-Спирин црвени појас: „Црвен појас! Уф, сав ми је црвен, кад га видим; па и онај ко га спомене. Ко ти још неће добити црвен појас!“

А ако је веровати поп-Ћириници, и јесте га мало чудновато добио. Она вели, да га је поп-Спира добио само зато што је једанпут у једном ужем друштву певао пред Његовим Преосвештенством и Екселенцијом Господином Владиком уз тамбуру неке „мирјанске“ песме, каже да је певао: „Вино пије Дојчин Петар“, и „Катице прехвална, свем свету јавна“. Поп Спира је ударао лепо у тамбуру, а има још сад, после толико година, диван глас.

— Ето то је певао, — вели поп Ћириница. — Нема ту никаквих других заслуга,