они, који се буду хтели оженити тим двема лепотицама. Шта је, дакле, и остало свршеним клирицима и кандидатима, него да се ожене њима. Лепе оне, а лепе и парохије, — узеше се и не покајаше се нигда.

Од то доба једнако су лепо живели. За то време много се штошта променило, само је верност њихова супружанска остала она иста, она стара. Као вино из подрума поп-Спирина, или ракија из подрума поп-Ћирина, што старија све боља, — тако и пажња и љубав супружанска била је све солиднија. Али опет се нешто ипак изменило. Изменили се телесно оба попа и обе попадије. Кад су пре двадесет и више година дошли у село, као свршени клирици, били су обојица суви и мршави као богословско благодејање, а сад су обојица дебели као народни фондови. Не знаш, ко је дебљи, поп или попадија. И једна и друга попадија изгледа мала, широка а темељна као она фигура на господин-нотарошевом столу, у којој господин нотарош држи трафику, а то је једна женска прилика шира нег дужа, па се горња половина дигне а у доњој стоји дуван и увек је влажан.

А тек попови како су били угојени! Мантија само што им не прсне испод пазува, а појас никако да се скраси на трбуху него све бега под браду и ближе врату. По неко од боље познатијих се усуди па дирне, на пример, поп-Спиру за то, па ће му тек рећи:

— Ама зашто вам, господин-попо, не стоји тај појас на своме месту?