и забележио сам писац, веле, да је добио тај надимак отуда, што се одавно, још прве године, као млад попа, заборавивши свој немешаг па чак и чин, умешао међу ону гомилу, која обично салета кумова кола, па се дере: „Куме, изгоре ти кеса!“ и што је најстрашније и најневероватније у свој тој приповеци, веле, да се и он баш својски гурао, кад је кум неколико пута бацио међ свет пуну шаку крајцара, двогрошака па чак и неколико сексера. На један тако бачен сексер, веле, да је тако силно полетео и одгурнуо онога испред себе, да је овај јадник полетео у неку барицу и забо се у њу главачке и стајао усађен као струк лука. Од то доба, веле, да су му дали надимак Поп-Кеса, па га и данас још увек тако зову, кад он није ту, и ако је он давно и давно други човек.

И један и други одавно су у том селу, још откако су се оженили, а оженили су се, чим су свршили у Карловцима богословију, а ову су свршили пре двадесет и више година. Оженили су се из истога места, у коме данас попују. Поп-Ћира узео господин-попину, а поп Спира туторову ћерку; ни један из љубави. У оглашеном стечају за парохију било је много других услова, а за овај су чули, тек кад су се пријавили. Били су обојица мало поматорији, већ у велико брадати клирици. И они приме и тај усмено саопштен им услов и оженили су се, јер чак и црквењак, предшественик данашњег црквењака Аркадије, знао је, да ће парохију добити само