Ето, тако је отприлике живео господин попа у селу, а који баш попа поименце, мислим да није било нужно досад да кажем, јер је давно речено, да су сви попови једнаки, један к’о други. А после, и правила Поетике веле, да треба што више пробудити радозналост у читалаца, а то је, мислим, досада већ прилично постигнуто. И сада бих већ могао и да кажем и како су се звала та два попа. То су она иста два попа, чијим сам часним именима као насловом украсио ову приповетку; то су поп-Ћира и поп-Спира. А обојица су имали још и своје надимке; поп-Ћира се звао и Поп-Хала, а поп-Спира Поп-Кеса. Зашто су оног првог прозвали поп-Хала, чули сте, а зашто овог другог поп-Кеса, чућете.

Овај несретни надимак, на који се поп-Спира онако исто тужио као и поп-Ћира на свој, добио је он одавно. Ако је веровати ономе што прича госпоја попадија Ћириница(а то је присна пријатељица госпоје Спиринице), а што је из њених рођених уста чуо