разним ескадрама. Нек се зна што је господин-попина слушкиња!

А господин попа чешће и не долази кући, него с гробља право кући „усопшчега“ на даћу. Ту су скупљене ожалошћене комшије и неутешни рођаци, и они што су задовољни с тестаментом а и они други што се спремају да дигну процес и да га оборе и на тај начин спасу душу милога покојника од једног тако тешког греха као што је неправедан тестаменат. Господин-попи опет најугледније место. Седе сви и једу. Нико ништа не говори, него ћуте и једу и пију погружено, како правој тузи и жалости и приличи. Пију за покој душе.

— Хе мој Проко, мој Проко (или како већ буде име покојнику), — уздише Глиша Сермијаш, па пружи испражњену чашу, да му се наточи, а рука му дрхће. — Мој Проко, — наставља Глиша, а глава му пала од жалости на груди, — да је среће, да ти меникана овако пијеш за спокој душе, а не ја тебикана! Та теби је бар било још дана записато, а не ја да се вучем по свету овако брез тебе, брез свога најближег, каз’ти, брата и пријатеља. Та и онај Бог, Боже ме прости, узима што је боље! Ето ја и господин попа, ми ћемо још сто година живити и мучити се! Проко, добри друже, ди си, да видиш твога Глишу, како се злопати! — уздише Глиша, искапи чашу и спусти главу на сто.

И сви тресу жалосно главом и хвале покојника. Износе многе врлине његове, од којих