умре, оглашују га сва звона и чинодејствују оба попа; а ако сиромашнији, онда, наравно, само један поп. Иде па мало пева он, мало црквењак, а мало ђаци, тако наизменце. Док црквењак или ђаци певају, господин попа мисли у памети или се разговара о стању и имању усопшчега, о тестаменту и наследницима, о процесу и фишкалима, и већ о тако нечем, што би спадало у тај круг ствари. После погреба црквењак однесе одјејаније и требник, а попа угаси и замота свећу у добивену цицану иди свилену мараму. (Било их је свакојаких, али је господин попа најрадије примао оне свилене). И још ту на гробљу покупује од деце — која су такође чинодејствовала, носећи крст и чираке и рипиде — све њихове мараме и пантљике; покупује будзашто, по четири крајцаре мараму. „Деде, децо, — вели им господин попа, — дајте ви то попи, а попа ће вама грошић два дати за то!“ Купи, па и то пошље кући. Од тих ствари после госпоја попадија изабере што јој се допадне, а остало добије у „плату“ каква Жужа или Ержа (Мађарица наравно), па се све шарени од пантљика, кад прође сокаком, да ти је милина погледати за њом. Пролази, па унесрећава свет, а највише оне танке и нафризиране берберске калфе. Е, не може човек, па да му је срце од камена, а да се не осврне за њом и не да оку пријатна призора и уживања. Шарени се од силних пантљика као слободно међународно пристаниште од барјака на