се, а све полако трља руку о руку, као да пере руке од нечега, па вели:

— Хе.. та.. да дођете, господине, да крстите.. овај.. Вуји Ирошу.. мужескога је пола... синчић. Добио синчића, па к’о јабука, дете здраво к’о тресак! Каже фрау-Цвечкенмајерка бабица, да свога века још није вид’ла тако дете здраво па грлато.. тринаест и по фунти, каже, тешко, а дере се к’о мали бик.. Чује се још од винцилирове куће ларма у кући. Једно чудо —

— О мај! И јесте чудо! А кад брж’, — чуди се попа.

— Па већ неколико дана има како је — ублажава Аркадија.

— Та знам, знам, ал’ опет.. Кад је оно било? У Јануару... е, а сад имамо Јулиј месец. Хеее! — врти господин попа главом. Ви’ш, молим те! А а а! враг им баби! Ако је Ирош, баш се ирошки и владао! А, обешењаци једни!.. Но, ништа, ништа; шта је, ту је! Могло је бити и горе! — извињава господин попа своје овчице.

— Хе, хе.. деца.. врагови. Шта знате!? Џак бува, хе, хе! — вели Аркадија и додаје му услужно и понизно шешир и штап, који је био онаке форме какви су обично протојерејски штапови, а донео му га је на поклон с једнога вашара мајстор Лекса лецедер још пре неких двадесет година.

А деси ли се каква несрећа у селу, да, на пример, неко у селу умре, и ту како коме, али господин-попи опет добро. Ако богатији